Od srca

Čini mi se tako nekad da nemam razloga za brigu. Da je ono što mi kažu zaista tako. Da ne moram da tražim skrivene reči i čitam između redova. Čini mi se samo, jer retki su oni koji ti u lice saspu sve, i isto to očekuju i od tebe. Ni ja više nisam ta. I ja sam počela sve više da biram reči, da merim, skraćujem i produžavam onoliko koliko mi se u datom momentu učini da treba. Krenem, pa ustuknem, sve u strahu da ne budem pogrešno shvaćena. Da ne kažu da se previše mešam. A uvek tako bude. I nije dobro kad ćutiš, nije dobro kad pitaš, kad se interesuješ. Ništa nije dobro, a ja opet, uprkos svemu, ne uspevam čak ni da budem ono što jesam. Mislim se, kad me već ne vole, onda barem da im dam razlog za to. Da zadovoljim svoju znatiželju, da meni srce bude na mestu.

Koliko je plaćeno ovom, koliko onom, zašto toliko, zašto ne ovoliko, koliko si naplatila njima, koliko ovima, a kako ćeš njemu... Pa vidi, razmisli, konsultuj se, odluči... Iz dana u dan pritisak sa svih strana, oni ne mogu da se usaglase, a ti si taj koji deluješ, i koji treba i jednom i drugom da udovoljiš. Uputstvo za upotrebu ne postoji. Razmišljaš kratko, donosiš odluku, deluješ, a posle, posle snosiš posledice dugo i polako. I tako je to. Jedini način, nepromenljiv. Sve dok ih je s one strane više od jednog, a ti između njih, druga opcija ne postoji. Navikneš se, radiš, i s vremenom počneš da ne primećuješ takve stvari. Napred, nazad, na kraju sve dođe na svoje. I konačno, gde god da odeš čeka te isto, a možda i gore.

Kad vam neko kaže da mu verujete, jer nema šta da krije, bežite od njega što dalje. Iako ja sama ne znam da lažem, vrlo brzo sam naučila koliko su ljudi ustvari skloni toj vrsti zabave. Počevši od nekih benignih laži, kroz život se stalno susrećemo sa situacijama kada moramo da pribegnemo istoj. Moramo... Zaista, da li moramo, ili nam je laž samo izgovor da iz određene situacije izađemo sa što manje posledica?

U školi smo lagali nastavnike da smo napisali domaći, ali nam je, eto, mlađa sestra prosula sok po njemu, ili ga je u trenutku nepažnje iscepala i strpala u usta. Ili smo lagali roditelje da kasnimo kući jer smo morali da ostanemo sa drugaricom kojoj su roditelji kasnili. Ili smo možda svakog vikenda spavali kod drugarice, dok smo se zapravo provodili sa deckom u nocnim klubovima. Ili, ili, ili... Dokle tako? Nije gotovo, ne nikako. Jer što smo stariji, laži postaju veće i ozbiljnije, i od onih sitnih i nevaznih postaju one koje ugrožavaju nečije postojanje. Podmetanja kolegama, pronevera novca, završavanje privatnih obaveza na račun firme u kojoj radimo... I kad nas posle svega toga neko prijavi rukovodiocu preduzeća u kojem smo zaposleni, mi se osećamo izdanim od strane tog nekoga, jer pobogu, šta je loše u tome što on/a crnči po čitav dan završavajući i moj i njegov/njen posao, a ja obilazim kafiće i restorane, a ponekad čak i hotelske sobe, ne bih li sebi obezbedila udoban život?!

Kako se izboriti protiv ovih i ovakvih, šta učiniti i da li učiniti, da li se nadati da će jednog dana biti bolje? Nema mesta za optimizam, ako je ovo uopšte stvar optimizma i pesimizma. Realnost je sledeća: ne možemo, ali zaista ne možemo ništa da promenimo, ne vredi nam da se nerviramo, da gubimo svoje zdravlje, bez ikakvih pozitivnih reakcija. Možemo samo da se prilagodimo, da ignorišemo i nedozvolimo da nas to pogađa. A možemo i ono drugo, ali to je stvar našeg duha, našeg samopouzdanja, i količine želje da nešto ostvarimo po bilo koju cenu. Ja biram da biram cenu. Moj je život previše skup da bi ostao u hotelskoj sobi.